Kolumna pred vama pokušaće tokom cele ove godine, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.
Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.
Odabrali smo za vas 12 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
LAIBACH: ŽIVOT BEZ SLOBODE
Laibach: “Država” (1985.)
Vreme je za otkriće činjenice da je u SFRJ postojala alternativna rok scena.
Tokom osamdesetih, odmah posle novog talasa, polako je iznikao samorodni nezavisni kulturni pokret u kome je muzika igrala glavnu ulogu, zasnovan na mreži studentskih i omladinskih kulturnih centara, klubova, magazina, kasnije i radio-stanica. Bio je to jedinstven fenomen – socijalistički pandan mreži nezavisnih klubova, prodavnica ploča, koledž radija i fanzina u Americi.
Eto gde je otišao entuzijazam new wavea, kog je tadašnja kafanska rok kritika sa radošću otpisala kao nešto što “nije muzika”. Preuzeo je institucije i postao infrastruktura nove muzičke scene, koja će tokom 1980-ih učestvovati u unutrašnjem preoblikovanju Jugoslavije, o čemu ćemo pisati sledećih meseci.
OGLEDALO LAIBACHA
Ključni sastav koji je doprineo ovoj evoluciji i doneo konačan raskid sa romantizmom punka i novog talasa – bio je Laibach. Od njihove pojave 1980. – 1981. počinje nova samosvest cele generacije. Umesto borbe protiv Sistema, Laibach su demonstrirali kako sistem može da se pobedi samo ako i sam nastupiš kao sistem.
Bez obzira što je u pitanju bila umetnička rekonstrukcija Sistema kao scenskog prikaza, odnosno artistički opis njegove suštine, Laibach je od prvog dana privlačio neviđeni bes. On nije mogao da se poredi sa besom kog su izazivali prvi punkeri – to su, ipak, bila neka deca na ulici, koju si mogao da privedeš kad god si hteo… ali, Laibach su bili nekako “poznati” ljudima iz Sistema – i to ih je užasavalo. Kao da se neko obukao na isti način na koji su se oni – bar u sebi – preoblačili, ne bi li vladali. Laibach su ogolili sve rituale vlasti na pozornici, počevši od uniformi-kostima, da bi nam uspešno predstavili doživljaj njenog funkcionisanja i suočili nas sa njom, kroz emociju koju neminovno izaziva teatarsko i koncertno izvođenje. Stvorili su ogledalo u kome je Sistem mogao da vidi sebe. I da kao svaki psihopata pobesni kad vidi kako stvarno izgleda.
Mada su u svakom svom istupu Laibach saopštavali kako vole Sistem, jer su i sami Sistem, jasno je da je od početka ovde bila reč o kritici totalitarizma, koja se odrekla bilo kakvih romantičnih fantazija o otvorenom revolucionarnom sukobu sa njim i u potpunosti prigrlila cinizam Sistema kao način da se on razobliči u svojoj nehumanosti. Laibach je tako prizivao njegovu imploziju.
Gle čuda, ona se naizgled i desila. Kako u Jugoslaviji, tako – odloženo – i na svetskom nivou.
AUTONOMIJA LAIBACHA
Njihov prvi, istoimeni album, objavljen je za malu ljubljansku izdavačku kuću ŠKUC – R.o.p.o.t., aprila 1985. Urednik izdanja bio je Igor Vidmar, od ranije poznat kao mentor punk scene, i role-model za sve koji su iz akademskih klupa želeli da uskoče sa revolucionarnim namerama u muzičku arenu. Kao izdanje Študentskog kulturnog centra, ova gramofonska ploča bila je najbolja ilustracija neobične činjenice: u to vreme su studentski i omladinski kulturni centri budžetskim sredstvima obezbeđivali visok nivo umetničke autonomije, bar nekim vrednim stvaraocima. Svaki takav korak trebalo je dalje braniti pred cenzurom, ali oni su svejedno načinjeni, uprkos nerazumevanju okoline – jedinstvenog domaćeg konglomerata skamenjenog političkog i malograđanskog konzervativizma, pored koga ništa živo nije moglo da prođe. Samo mrtvo.
Svi pobunjenici savesti, željni života unutar SFRJ, zato su morali da se sučele sa oklopom političkog, kulturnog i socijalnog tradicionalizma, kombinovanog sa finansijskim ograničenjima i potencijalnim policijskim nadziranjem. Svaki mali saveznik koji je radio u institucijama, bio je zato dragocen. Činjenica da su ŠKUC u Ljubljani i SKC u Beogradu, pomogli nove umetničke tendencije u vreme novog talasa, bila je kao dah slobode koji je odjednom sleteo među nas posle Titovog odlaska (4. maj 1980.).
Nažalost, sve to nije trajalo dugo, i nove pokušaje represije donela je već prva od tri ekonomske krize koje su zaljuljale Jugoslaviju tokom osamdesetih (1982., 1985., 1989. – o njihovim udarima niko više ne priča, kao o možda i najvažnijem razlogu za njen konačni raspad, jer to ne odgovara trenutno vladajućim narativima). Afere i milicijski prepadi na pripadnike potkultura, povremeno su kampanjski lansirani (slučaj “Četvrti Rajh”, jesen 1981.), ali je zato postalo polako jasno da se klima u državi promenila. Više nije bilo jednog, neprikosnovenog autoriteta, kog su svi čekali da donese konačne odluke po kojima će se svi ravnati. Zapravo – više nije bilo nikakvog autoriteta.
U toj anomiji, u baš takvom vrednosnom bespuću, pojavljuje se Laibach.
Pojavljuje se kao čudesna mešavina avangardne umetnosti (muzičke, pesničke, scenske i vizuelne), filozofske obaveštenosti i radikalne političke osvešćenosti, koja je u tom obliku mogla da nastane samo u Jugoslaviji.
DELO LAIBACHA
Debi Laibacha pojavio se 1985, nakon dugog odlaganja i raznih neformalnih kasetnih izdanja. Podaci kažu da su ga napisali, izveli, aranžirali i producirali članovi: Eber, Saliger, Dachauer i Keller. Snimljen je u Ljubljani, u studijima Metro (septembar 1983., koproducenti Iztok Černe i Neven Smolčić), i potom Tivoli (dodatne numere, 1984., koproducent Toni Jurij), štampan kvalitetno u Jugotonu.
Ovo izdanje zabeležilo je splet pesama koje su ostale da ih prate kroz celu karijeru. Bio je to album – zavet. Na njemu je iznet ceo program Laibacha. Tu ćemo naći numere koje oni još uvek izvode: “Mi kujemo bodočnost” i “Brat moj”, što definišu intimnu odlučnost naratora da se posveti neimenovanoj misiji, kao i “Sila”, “Sredi bojev” i “Panorama”, sve tri nalik na audio izveštaje sa poprišta neke bitke. Ali, ključna pesma svakako je “Država”, koja lakonskim jezikom političkog saopštenja (plus snimak Titovog govora!), daje jasne obrise onog što Laibach vide kao svoju sudbinu, ali i sudbinu svakog individuuma – verovatno u tome nimalo ne grešeći, čak i danas. Jasno je iz teksta pesme da je “Država” ta koja oblikuje Narod, a sa njim i pojedince – i tu nema prostora ni za kakva pitanja.
Zvuk “Države” je pandemoničan, on pokušava da glasnim duvačima i uraganskim marševskim ritmom nacrta jednu paklenu začaranost ili začaranu paklenost koja čuči u fascinaciji moći i upravljanjem drugima, tim osnovnim obeležjima svake državne vlasti. Od velike je važnosti razumeti da je ovim izdizanjem fenomena Države izvan istorijskog konteksta i njenim umetničkim tretiranjem kao nečeg vanvremenskog, zapravo po prvi put u svetskoj popularnoj muzici ona opevana – “otkriće” poetske dimenzije Države u ovoj kompoziciji, nema pandana, evo sve do danas. Poruka je bila jasna: svaka država je sublimacija totalitarizma, kapitalistička ili komunistička, jer je svaka zasnovana na logici potpunog poništenja individualizma, što je tendencija koja jasno izbija na videlo u svim ekstremnim istorijskim situacijama.
STRAH OD LAIBACHA
Muzika ranog Laibacha je i danas moderna, baš zato što je izvan vremena, jer stalno titra na tankoj granici između dve moćne instrumentalne apstrakcije što opisuju savremeno doba: avangardne klasike i industrijskog roka. Njen poseban kvalitet je u tome što budi pagansku emociju straha, dočaravajući predodređenost naše sudbine. To je neobjašnjiv, animalni strah za svoj život, ugrožen od neumitnosti državne, religiozne, partijske, klasne, porodične ili bilo kakve druge kontrole nad nama – on stvara emotivnu potku na kojoj odjekuju ovi metalni zvuci, kao koraci večnosti po glavama pojedinaca.
Ako vas put nanese u Ljubljanu – otidite do Narodne galerije Slovenije, koja čuva značajna dela tamošnje likovne umetnosti. Prvi odeljak je posvećen srednjovekovnoj umetnosti – zaprepastićete se kad vidite da najstariji izloženi radovi upečatljivo često nose istu emociju koju je mnogo kasnije iskazao Laibach. Iskežena lica stranih sveštenika i velmoža, koji su obavili pokrštavanje Slovenaca, svedoče o tome kako je ono očigledno išlo kroz strah, užas i nasilno uterivanje običnog naroda u svetski državni poredak. Sva je prilika kako je upravo ta emocija nastavila da se vije slovenačkim šumama kroz vekove, da bi je Laibach prepoznali i pokupili negde iz vazduha Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Strah je uvek bio glavni emotivni kapital Laibacha. Prvi put sam njihov nastup gledao u beogradskom SKC-u krajem 1985. (mestu na kome su 1981. izveli svoj verovatno najraniji performans, zahvaljući činjenici da je jedan od osnivača – Dejan Knez – na toj lokaciji visio u vreme “novog talasa”, pošto je služio JNA u Beogradu). Nikad neću zaboraviti kako je to izgledalo: držali su nas oko šest stotina koji smo došli na koncert u predvorju sale, i nisu nas puštali unutra. Onda su odjednom otvorili sva vrata i uterali publiku u mrak – dvorana je neočekivano bila potpuno neosvetljena. Svi smo utrčali unutra, da zauzmemo bolje mesto, uz udaljenu slabu svetlost iz hola, nadajući se da će neko upaliti uobičajeno osvetljenje, ali to se nije desilo. Taman smo počeli da osećamo tela onih pored sebe u toj tami, zbunjeno i pomalo u strahu od neizvesnosti pokušavajući da se snađemo – kad su iznenada zasijala četiri jaka reflektora, svaki iz po jednog ugla dvorane, pravo na nas publiku, a ne na binu. Kao da smo u zatvorskom dvorištu ili koncentracionom logoru. Zaslepljeni, počeli smo da naziremo neke obrise koji su se pomicali na stageu, neke senke koje su se kretale tamo i dalje u polumraku. Tek onda je došao zvuk: polagan, snažan, industrijski udarac, glasan do bola. Svetlo na nas, onako zaslepljene je oslabilo, a ono na bini sporo se pojačavalo. Razaznali smo obrise figura nalik na vojnike. Tad smo prvi put videli ljude u uniformama na bini, kako drže instrumente – ali kao da su držali oružje. To nije bila obična grupa. Nije bilo sumnje da je za njih ovaj koncert bio obračun, iz koga neko neće izaći živ.
Mada se pravio da nije takav, rani Laibach imao je beskonačno mnogo humora u svojoj naizgled monolitnoj ozbiljnosti.
ZAVET LAIBACHA
Ponikli u Jugoslaviji 1970-ih, poslednjoj deceniji Titove vladavine, Laibach su izoštrili svoj sluh na izvornom jednopartijskom totalitarizmu, ali su ta saznanja upotrebili da bi prozreli i onaj koji je vladao u kapitalizmu, kao i onaj koji je vladao u zemljama realnog socijalizma. Jezik “represivne tolerancije” o kome je pisao Herbert Marcuse u to vreme, uskoro je postao globalno sredstvo kontrole svih društava, u vreme neoliberalizma na Zapadu, isto kao i “glasnosti” na Istoku.
Svi su izgledi da su, svesni ovog konteksta, Laibach krenuli u pohod protiv cinične “represivne tolerancije”, koja je pretvarala Che Guevaru u robu na tržištu, jednako kao i Sex Pistolse, i sve druge naivne, idealističke oblike pobune. Primenili su strategiju izazivanja represije da deluje – kako bi se ogolila totalitarna suština države – a usput i dirigovane popularne kulture, koja je tako često tihi nosilac iste ideje totalitarnog poništavanja bilo kakvog autentičnog individualizma.
Potpisnika je taj pristup još onda snažno podsetio na način na koji su delovali krajnje levičarski pokreti „gradske gerile“ u Zapadnoj Evropi, a pre svega nemačka Frakcija Crvene Armije (Rote Armee Fraktion), čija je strategija na javnoj sceni (čitaj – medijskoj, u čemu su bili apsolutni pioniri), od početka glasila ovako: „Dobro ciljane terorističke akcije na odabrane ciljeve – simbole režima, izazvaće represiju koja će narodnim masama do kraja ogoliti i učiniti vidljivom totalitarnu, odnosno fašističku prirodu Sistema“ (citata: enciklopedija Britannica). Ova ideja uključivala je potencijalno samožrtvovanje da bi se razgolitila užasavajuća suština Sistema kao takvog, što bi posledično pokrenulo samoosvešćenje narodnih masa i na kraju revolucionarni pokret velikih razmera – odnosila se, naravno, na bogato kapitalističko društvo u Zapadnoj Nemačkoj 1970-ih, čiji je društveni sistem zaista bio podignut na administrativnom radu velikog broja službenika, što su takvu istu birokratiju ranije vodili u nacističkom nemačkom Rajhu. Tu su temu deca iz takozvane Baader-Meinhoff grupe, kako su ih nazvali u tadašnjoj štampi, odlično poznavala – Kurt Georg Kiesinger, tadašnji kancelar, zaista je bio bivši nacista, kao i mnogi drugi na najvišim državnim pozicijama (pa i najbliži rođaci nekih od članova). Pored toga, RAF su bili prvi “gradski gerilci” koji su sasvim svesno koristili televizijsku vidljivost za propagandu svojih političkih ciljeva, PR kampanju i građenje svog mita, rušeći usput kulise zapadnonemačke predstave o sebi kao svetskim šampionima ekonomske uspešnosti, građanskog reda i mira, i, naravno, fudbala (sve to pre ikakvog Malcolma McLarena!). Ova paralela Laibacha sa “terorističkom grupom”, još uvek nigde nije jasno eksplicirana, ali je mogla biti očigledna svakome ko je živeo u tom vremenu – a svakako ukazuje na moguće korene razmišljanja iz koga nam dolazi pogled na svet ne samo ove grupe, nego celog potonjeg umetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst (baš ove godine slavi 40 godina osnivanja!).
Njihova militantnost svoj pandan može naći samo u militarističkom idealizmu nikom potrebne zapadnoevropske krajnje levice, čija je ludo romantična vizija revolucije spržena u zatvoru Steinheim u jesen 1977. smrću osnivača RAF, Baadera, Ensslinove i Raspea. Isto kao što je jednako ludo romantična vizija punka završena u zimu 1979. smrću Sida Viscousa. Jedino što je na ovom otvorenom zgarištu ideala preostalo kao mogućnost, bilo je da se krene dalje putem kog su odatle započeli Laibach, osnovani 1. juna 1980. Jedini način da se izađe iz Laži i ona opovrgne, bio je da se Laž krajnje doslovce živi, dok se ne pretvori u svoju karikaturu, i tako demonstrira lažnost laži. Jedini način da se izmakne sveobuhvatnoj “represivnoj toleranciji” i izbegne pretvaranje u ideološki prihvatljivu robu, bio je da se više veruje u vlast od samih vlasti, da biste na kraju pobedili.
Kao umetnici, Laibach su bili i ostali fascinirani bavljenjem fenomenom totalitarizma i masovnog poništavanja svega autentično individualnog i posebnog. Otišli su korak dalje od političke borbe da bi pokazali kako za pobedu nad Sistemom – sa svim njegovim materijalnim i simboličkim resursima – moraš i sam postati Sistem, još ciničniji i nemilosrdniji. U sferi umetnosti kojoj su se posvetili, oni su ga simbolički i pobedili, pretvarajući se u sliku i priliku najsavršenijeg Sistema koji izmiče definiciji, pošto dolazi iz polja iracionalnog i nesvesnog straha. Pobedili su tako što su se samožrtvovali, jer su od početka na to bili spremni. Samo život u utopiji vredan je Utopije.
Danas je svakom očigledno da u savremenom svetu više nema slobode – baš kao što su to Laibach odavno već rekli.
Dragan Ambrozić
Laibach – “Država” (1985)
Država skrbi za
Zaščito
Dvig
In izkoriščanje gozdov.
Država skrbi za
Fizično vzgojo ljudstva
Posebno mladine
V svrho dviganja narodnega zdravja.
Delovne
In obrambne sposobnosti.
Ravna čedalje bolj popustljivo
Dopušča se vsa svoboda.
“Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda:
e, nećemo nikome dozvoliti da nam dira ili da nam ruje
iznutra da se ruši to bratstvo i jedinstvo….”
(J.B. Tito)
Oblast
Je pri nas
LJUDSKA!
* u sledećim nastavcima, pišemo o pesmama grupa Partibrejkers, Psihomodo pop, Zabranjeno pušenje, Borghesia, KUD Idijoti, Cacadou Look, Boye, Mizar, Let 3, Obojeni program i Majke