Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 12 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
ZAMISLITI ŽIVOT
Film – “Neprilagođen” (1981.)
Godine 1980. bilo je jasno da je Zagreb epicentar novog zvuka. U tom trenutku, to je prestonica klupskih svirki u SFRJ, jer paralelno postoje Kulušić, Lapidarij i Saloon, a nadolazi i Jabuka, za razliku od Beograda gde se moglo nastupati samo u strogo nadziranim institucionalnim prostorima, kao što su SKC i Dom omladine. Tu se negde krila tajna brzog narastanja new wave uticaja u zagrebačkim muzičkim krugovima, i ekspresnog odrastanja novotalasnih grupa.
U istom gradu su radile čak dve vrlo aktivne izdavačke kuće – Jugoton i Suzy – što je bio neviđen luksuz i otvaralo neku mogućnost više za mlade muzičke talente, mada je i njima trebalo vremena da prihvate novu estetiku i razumeju njen tržišni potencijal. Postojao je i prijateljski medij, oličen u republičkom omladinskom listu “Polet”, koji je uspevao da uporno i sistematski promoviše ovu scenu u nastajanju. Intervjui dati tamošnjim drugarima-novinarima, bili su tako prilika da se novi bendovi predstave i regularno počnu sa mistifikacijama: u prvom velikom razgovoru sa grupom Film, Jura Stublić je tvrdio da se 1979. godine u Zagrebu osnovao sastav Šporko šalaporko i njegove žaluzine, te da je to njihovo pravo ime, dok je Film alter ego kog su morali da uzmu da bi se probili. Čak i njihovi duhoviti opisi dramatičnog razlaza i odnosa sa Džonijem Štulićem, sa kojim su svirali u prvobitnoj verziji Azre, otkrivali su jednu maštovitost koja radi prekovremeno.
Za grupu Film mašta je bila od suštinske važnosti.
Foto: Mario Krištofić
Sama činjenica da su u svom tada najvećem hitu pevali “ZAMISLI ŽIVOT u ritmu muzike za ples”, imala je duboko istinito značenje, koje je svakom bilo jasno: mi smo morali da zamišljamo život, jer on nije bio po našim merilima. Nastavak kaže: “Zamisli život drugačiji od ovog”. Pa onda poentira: “…I verovaćeš da ima nade”. Bila je to teška poruka za početak drugačije pop muzike u ovim krajevima, napravljene da kaže i poneku gorku društvenu istinu.
Ali, njihova ključna pesma bila je “Neprilagođen” – ona nije bila fantazija o gradu u kome svi igraju, nego njegovo naličje, koje smo svi dobro poznavali – otvoreni manifest nepripadanja tom svetu u kome nema ničega za nas. Nikad ranije nismo imali takvu pop pesmu, posle koje ništa ne može da ostane isto, a radio leti kroz prozor. U tome je bila lepota ranog Filma – oni su koristili iluziju popularne muzike da je izvrnu i kreiraju iluziju boljeg života, onog koji odgovara našim željama i snovima. Na taj način su pokazali koliko je stvarnost naopaka, te pozvali publiku da se u vezi sa tim nešto uradi. Makar – a to je bila najopasnija od svih poruka koja se smela reći – da živimo drugačije od onog što je očekivano i propisano.
Iz mnogo razloga, sadašnjoj mladoj generaciji nije jasno kako neko može da propiše kako treba živeti. Naravno, jer danas nas navode, tako da niko ne primeti, da živimo po tuđem receptu. Ali, u vreme pojave “novog talasa” – kad si bio sam, bio si stvarno sam… sedeo si usamljen u svojoj sobi i nisi imao s kim da pričaš. Imao si ograničen broj artikala na tržištu, recimo za odevanje. Mogao si da sretneš samo određene ljudi u toku dana, i to na određenim mestima. Vladala je totalna predvidljivost.
U tom svetu, bilo je neobično važno sanjati i maštati. To je jedino moglo da te izdigne iznad siromašnih okolnosti u kojima si se zatekao. Danas dečaci i devojčice polako gube mogućnost i potrebu da maštaju, jer su, prevareni internetom, poverovali da im je sve što su ikad želeli nadohvat ruke. Digitalizovani svet namerno ubija maštovitost zadovoljavajući nas vizuelno, ali ništa od onog što se nudi više nije za dušu, te ona ostaje večno gladna u 21. veku. Nekad je bilo nezamislivo da ne fantaziraš, i to je bila jedina stvar koje se nije mogla kontrolisati – danas se sve čini da nas zavaraju kako baš to nikako ne treba da radimo: gde ćemo naći jasnije priznanje da je mašta revolucionarna sila, od njenog savremenog potiranja?
Grupe Film nikad ne bi bilo, niti bi ona bila važna, da nije govorila u ime fantazija jednog dela mlade urbane generacije. Bez shvatanja ljudske veličine tog čina, ona nije razumjiva, i čini se kao još jedna popularna grupa iz prošlih vremena, možda malo talentovanija od drugih. Ništa ne može biti dalje od istine – sama njihova pojava svojevremeno bila je presudna, jer je artikulisala neodložnu potrebu za promenom na prihvatljiv, a ipak neodložan način. Možda nisu bili spremni da bace Molotovljev koktel, ali su znali da ne žele da žive na način na koji se do tad to radilo u ovim krajevima. Sasvim dovoljno za početak promene.
Film su počeli kao bend gradske omladine bez iluzija, bez para i bez mnogo mogućnosti u životu, ali ipak željne života tim više. Njihov debi album je po svojim temama i izvedbi bio do tad jedinstven poduhvat u jugoslovenskim okvirima – socijalno osvešćena pop ploča. “Neprilagođen” je njen crni biser.
REVOLUCIJA MAŠTANJA
Revolucija maštanja mogla je da počne. Sjaj i beda grada, proučeni na primeru Zagreba, tema su prve ploče grupe Film, “Novo! Novo! Novo! Još jučer samo na filmu a sada i u vašoj glavi” (Helidon), izašle februara 1981. – koga otvara upravo numera “Neprilagođen”, kao što će kasnije iste godine otvoriti i svakako najintenzivniji koncertni zapis iz tog perioda u bivšoj Jugoslaviji, njihov legendarni mini LP “Film u Kulušiću – Live” (Jugoton). Upravo će ovaj drugi, dinamitski tonski zapis, posle izuzetne najave Dražena Vrdoljaka, ostati u glavama mnogih kao definitivna verzija ove pesme. Njen poseban status već je bio zacementiran pobedom na Subotičkom festivalu 1980., zahvaljujući čemu su, još pre albuma, Film iznikli kao bend od posebnog značaja. Tako je svakako najbolja artikulacija rane novotalasne osećajnosti u pop muzici kod nas – došla od grupe Film, i to u pravom trenutku.
Izazovni, insistirajući saksofon Jure Novoselića u pesmi “Neprilagođen” bio je sam po sebi nešto novo – on je donosio obećanje stila kog smo čuli kod Roxy Music, a nikad – stvarno nikad pre toga – kod nas. Njegova nestašna, začarana melodija, terala je da se skoči na noge i ide kuda te nose osećanja. Potom se čuje glas Jure Stublića, koji je zvučao kao neki ortak, što oseća isto što i svi mi i mora već jednom to da izgovori – jer, šta ima da izgubi, kad ništa nije ni imao? Iza njih je tutnjao dobar bend, sa posebno jakom ritam sekcijom: Piko Stančić i Marino Pelajić. Postava se krila iza pseudonima: Kuzzma Videosax – saksofoni i vibrafon; Mario Baraccuda – bas; Max Wilson – električna gitara i vokal; Branko Hromatko – bubnjevi; Jura Jupiter – vokal.
Inspirisani grupama kao što su Blondie i The Pretenders, nahranjeni uticajima tipa David Bowie i Roxy Music, ali još mladi i nervozni, Film su nizom pesama udahnuli životnost popularnoj muzici u SFRJ, kakvu ona nije imala pre njihove pojave. Nekako u slično vreme su i Idoli – njihovi veliki frendovi, sa kojima će tog leta ići na zajedničku turneju – uspeli da formulišu novu urbanu popularnu muziku koja je opisivala neka stvarna dešavanja, na sličan način na koji su to i Film uradili nešto pre njih, pa se za trenutak moglo govoriti da je u Jugoslaviji moguća drugačija muzika za milione.
Potpuno je istorijski bilo pošteno da je takva velika promena došla iz Zagreba, odnosno Hrvatske, čija je pop-škola godinama toliko značajno doprinosila festivalskom ambijentu, na kome se razvijala muzika cele Jugoslavije. Neko je morao da progovori u ime one omladine koja odavno nije više smatrala da treba živeti po receptu pisanom u roditeljskom domu ili nekom kabinetu, čiji soundtrack su bili upravo festivalski šlageri. Tako je grupa Film nastupila kao glasnogovornik one tihe većine mladih koji su se osećali neshvaćenim, ali nisu želeli glavom kroz zid. Umesto revolucije, oni su više želeli evoluciju.
Foto: Nikola Knežević
NEMA DILEMA, SAMO REKLAMA
Da se neki agilni izdavač iz tog doba odlučio da 1980. napravi zagrebačku verziju “Paket aranžmana”, pre onog beogradskog – jasno je da bi odabrao Prljavo kazalište, Film i Haustor kao glavne grupe. U tom kontekstu – Film bi bio pandan Idolima, Kazalište Električnom orgazmu, a Haustor Šarlu akrobati. Možda bi to bilo dobro rešenje, jer bi dalo vremena navedenim sastavima da još nekoliko meseci odrastaju i donesu pouzdane profesionalne izbore u vezi sa svojim prvim albumima.
Ovako je debi grupe Film prošao nedovoljno zapaženo, zahvaljujući neočekivano neprimerenoj produkciji Borisa Belea (Buldožer), te je 12 odličnih pesama Jure Stublića zamalo otišlo u vetar. Plošna i bez energije, prezentovala ih je kao bend za letnje terase sa malo čudnijim tekstovima. Mada se i u takvim uslovima čulo kako je u pitanju jedinstvena skupina dobrih svirača koja ima šta da kaže, ovo je bilo daleko od furiozne slike što ju je nedugo potom ponudio pomenuti mini LP uživo.
Gradska pop-rok muzika grupe Film bila je prihvaćena, ali čini se nikad do te mere do koje je to moralo biti, po svojim kvalitetima i poruci koju su nosili u trenutku kad su stupili na scenu. Početak osamdesetih bio je polazište modernog doba u Jugoslaviji, obeleženog relaksacijom i otvorenim imenovanjem društvenih problema, koliko god još uvek bilo otpora kritikovanju – Film su bili vrlo smela pojava u tom kontekstu, sa do tada nečuvenim spojem atraktivnih melodija i angažovanih tekstova, donevši nam pregršt numera za ples i strepnju. Ali, za publiku je to bilo prerano, njoj je trebalo vremena da prihvati ovu zabrinutu pop muziku, u kojoj nije sve bilo ružičasto – čiji manifest je bila pesma “Neprilagođen”. Svi su izgledi da bi ovaj bend postao zaista veliki tek da je uspeo da potraje do kraja te decenije, umesto što su trvenja uslovila promene stila i određenu nekonzistentnost, da bi se sastav rastao 1986. – sa gomilom hitova iza sebe, oni bi do 1990. postali dovoljno opšte mesto, da konačno budu prihvaćeni kao obrazac novog, modernog mainstreama u ovim krajevima. Da je to tako, najbolji dokaz je uspešna karijera Momčila Bajagića Bajage, koji je svojim pametnim i intrigantnim pop-rokom uspeo da baš u periodu 1984. – 1990. napravi pravu mini-kulturnu revoluciju u okviru onog šta se sme reći u popularnoj muzici, a ipak dopreti do najšire publike. Da nije bilo Filma i Idola pre njega, da pripreme teren, verovatno bi mu to bilo mnogo teže.
Ovako je solo karijera Jure Stublića jedini pouzdani pokazatelj šta je sa Filmom moglo biti, a na njegovim koncertima još uvek se čuju i traže stare pesme, te neko i dalje zamišlja život u ritmu muzike za ples, a neko je i dalje neprilagođen.
Postoji dobar razlog za to. Kao što kaže pesma: nekada se život svodio na “reklame i dileme”. Danas su nam ostale samo reklame.
Dragan Ambrozić
Izjava Jure Stublića povodom pesme “Neprilagođen”:
“Posvetio sam je jednom svom prijatelju koji je bacio televizor kroz prozor, sa osmog kata. Bacio je kolor televizor kroz prozor i zatim je uzeo podvodnu pušku i njome sačekivao stanare koji su se vraćali sa posla i ispaljivao u njih harpun. Srećom, nikog nije pogodio, ali na vrijeme su stigli – prvo milicija, a kad su vidjeli o čemu se tu radi, onda su ga odveli u Vrapče” (Polet, 1981.)
Film – “Neprilagođen”
Danas sam bacio radio kroz prozor
Razbio se u tisuću komada
Na programu, ništa za mene
Samo reklame i dileme
Radio, ovo je tvoj kraj
Radio, baj, baj, baj
Radio, putuj u raj
Izašao sam
Ljudi su se okretali za mnom
Svi su upirali prstom u mene
Ja sam – neprilagođen
Djevojke, su daleke
Djevojke, su meke
Djevojke, su daleko od mene
Ja sam – neprilagođen
Radio, ovo je tvoj kraj
Radio, baj, baj, baj
Radio, ja sam ostao isti
Ja sam – neprilagođen
Pa da, to sam ja
U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Idolima, Haustoru, Električnom orgazmu, Termitima, Metku, Katarini II i Disciplini kičme.