Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 12 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
VELIKA DOSADA:
PANKRTI – “KRUHA IN IGER” (1980)
Kad “Dolgcajt” (ZKP RTVLJ, januar 1980.), najbolji punk rock album u SFRJ, počne pesmom “Kruha in iger”, mi prisustvujemo otvaranju prve stanice jedne nove istorije. U njoj će se zahvaljujući Pankrtima raskinuti sa svim što je nekad bilo, i počeće nešto sasvim novo da se odvija na prostranstvima “od Triglava do Đevđelije”, kako se tada govorilo.
Borbena, protestna, satirična pesma kakva je ova, do tad nije postojala u nasleđu jugoslovenskog rokenrola. Ona opisuje trenutak u kome se, već uveliko korumpirana većina stanovništva, obraća vrhuški na vlasti da je zamoli da im daju “hleba i igara”, jer i tako neće da idu dalje u “svetlu budućnost” – što je prilično tačan opis stanja duhova u SFRJ s kraja sedamdesetih, zamorenih stalnim ideološkim maltretiranjem i javnim ispiranjem mozga. Običan svet je i tako želeo samo da se dobro zabavlja, a ne da se bavi nagađanjem šta je ispravna partijska linija. U stvari, u vreme kad se Pankrti pojavljuju – svi su bežali od politike, jer se znalo da je to oblast kojom se bave isključivo članovi SKJ, inače već uveliko iscrpljeni stalnim unutrašnjim borbama. Zato je iskaz Pankrta bio tako revolucionaran, jer je razobličio čemer ustajale vode u koju je duboko utonulo jugoslovensko društvo, tik pred smrt druga Tita.
Rečenica što svojom strašnom poentom pogađa u metu jeste:
“Kruh nej bo beu in igre zabavne, še ceste nam dejte lepe in ravne / kruh bomo jedel se igre igral, po cestah se bomo med sabo ubijal”
(“Hleb neka bude beli, i igre zabavne, a puteve nam dajte lepe i ravne / hleb ćemo jesti, igara se igrati, a po putevima se među sobom ubijati”)
U istorijskim okvirima, ova poetsko-politizovana slika, vrlo brzo je postala činjenica: čim smo se najeli dovoljno hleba i naigrali igara tokom osamdesetih (što su nam ih vlastodršci dozirano davali), krenuli smo potom u devedesetim i na drugi deo ovog, ne tako slučajnog proročanstva.
Najvažnije saznanje koje su Pankrti doneli u jugoslovensku kulturu, bilo je sledeće, i daleko se čulo: nije ti potrebna politička partija, da bi politički delovao.
Dovoljan ti je bend.
HLEB NEKA BUDE BELI
Od toga saznanja do Laibacha, bio je potreban samo jedan korak.
Pre Pankrta, a i dugo posle njih, nijedna viđenija rok grupa na ovdašnjoj muzičkoj sceni nije bila eksplicitno politički angažovana. Iz nekog razloga smatralo se da je uplitanje u direktne politizovane komentare nedostojno. To je, naravno, pogrešno, jer nijedno muzičko delo ne može se izdvojiti iz socijalnog konteksta u kome nastaje. Pankrti su bili drugačiji, i od početka su promišljanje društvenih odnosa smatrali delom svog umetničkog izraza.
Svet koga Pankrti opisuju u “Kruha in iger” svet je kolektivne opsene, u kome svi sarađuju sa vlastima, što su se uprkos proklamacijama odavno odvojile od naroda i ne znaju niti žele da znaju kako on živi, nego ga podvrgavaju svim vrstama socijalnog inžinjeringa, da bi opstale na poziciji. To je vrsta egzistencije u kojoj su u to vreme manje-više svi učestvovali: dogovoreni društveni status quo, u kome vrh dobija letovanje na Costa del Sol, a ostali “hleba i igara”. Pankrti su samo rekli da je pravo ime za taj poredak – laž.
Zvuk je bio ono što smo tada zvali punk-rock. Bio je to punk pre nego što je postao žanr, kad je još uvek bio otvorena pobuna sa neizvesnim ishodom, demonstrirana kroz bend. Zato u “Kruha in iger” susrećemo čak i jedan opasan solo na električnoj gitari u sred pesme (Mitja Prijatelj). Ritam je brz, na njega se može opušteno skakati i igrati. Peter Lovšin u manje od dva minuta sipa toliko žestokog gneva, koliko nije iskazano u celoj dotadašnjoj povesti jugoslovenskog rokenrola – prosto je jasno da tekst urla neko kome je svega dosta, i to radi sa uverenjem kako ovako više ne može dalje. “Kruha in iger” su anti-himna doba žabokrečine u bivšoj Jugoslaviji.
Čak i danas, ova pesma zvuči jednako eksplozivno: kad bolje razmislite, njena poruka je sad možda još aktuelnija, jer lokalne kapitalističke vlasti zapanjujuće slično upravljaju društvom, u kome je jaz između bogatih i siromašnih dobio komično neodržive razmere. I samo je pitanje trenutka kad će ga neko jednako javno dovesti u pitanje.
Peter Lovšin (Pankrti) / Foto: Nikola Knežević
IGRE NEKA BUDU ZABAVNE
Kao prva poltički angažovana grupa, Pankrti su bili sastav od specijalnog istorijskog značaja i posebne misije.
Iz nekog razloga, često se zaboravlja koliko stvari u Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno pre godine 1980.: nisi mogao da imaš svoj stan (samo društveno vlasništvo je postojalo), nisi mogao da imaš privatnu firmu (preko 10 zaposlenih), nisi mogao da gledaš drugačiju televiziju osim naše, nisi mogao da čitaš drugačiju štampu osim strogo nadzirane. Međutim, i u kontrolisanom sistemu postojali su uski kanali kojima si mogao da dođeš do drugačijih saznanja.
Jedan od tih kanala bile su ploče iz inostranstva, koje bi doneo neki drug ili nečiji otac, što je putovao napolje, ili bi u nekom srećnom obrtu sam uspeo da odeš do neke strane zemlje (voz je bio izrazito jeftin, ako si student). Tim putem su se i budući Pankrti inspirisali novim muzičkim pokretom koji se samopokrenuo u Londonu leta 1976., sa idejom da nešto slično odmah urade kod nas. Dobro je poznata činjenica su već 18. oktobra 1977. održali prvi punk koncert u Jugoslaviji, u ljubljanskoj gimnaziji Moste, na kome je bilo prisutno čak 400 ljudi. Nastup je bio zamišljen kao provokacija, ne više od zabave za jedno veče, ali se ispostavilo da su odmah potom dobili ponudu za mini turneju “Anarchy in Yugoslavia”, te su ubrzo obišli još Zagreb i Beograd. No, bilo je suviše rano, ta istorija se prebrzo pisala, i trebalo je da prođu čitave tri godine tokom kojih su se formirale lokalne pankerske ekipe i nove grupe u Ljubljani, Rijeci, Puli, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, pa da rad Pankrta dobije svoj puni smisao, krunisan objavljivanjem debi albuma “Dolgcajt” (“Dosada”). Tek tada su njihovi furiozni nastupi punom silinom odjeknuli širom bivše zemlje. Tako je na svim koncertima u Zagrebu i okolini – svedoci kažu – stvarno viđan Džoni Štulić, spreman da ih unapred ovekoveči u svojoj pesmi “Balkan”, dok se šou kog su napravili u maloj sali Studentskog kulturnog centra, aprila 1980., smatra presudnim iskustvom za celu beogradsku scenu – i onu koja će potom zabeležiti “Paket aranžman”, kao i onu mlađu koju nalazimo na “Artističkoj radnoj akciji”. Pankrti su u tom trenutku postali nulta tačka novog, drugačijeg pogleda na jugoslovensku stvarnost – što je prvi put da je on definisan iz rok muzike, a ne iz romana, filmova, pozorišta ili slikarstva. Niko vam to neće reći, ali prava je istina da je rokenrol, a ne visoka umetnost, proširio novu, demokratsku samosvest širom SFRJ.
Yugo-rock kao da se do tad nije dešavao u društvu u kome je nastajao – osim Buldožera, niko nije opisivao stvarnost oko sebe onakvom kakva je ona bila. Gledajući unazad, danas sve primamo zdravo za gotovo i čini nam se normalnim da postoje kritička svedočanstva iz tog doba – ali u ono vreme trebalo je skupiti hrabrosti, iskočiti iz opšte kolotečine i reći tako nešto. Pankrti su zato brzo postali neka vrsta javne savesti, i još mnogo godina nosili su taj zadatak sa primerenom odgovornošću. Često su smatrani za isključivo političku grupu, ali tekstovi koje su potpisivali Peter Lovšin i Gregor Tomc imali su dublju vrednost, prepoznatu od strane beogradskih poludisidentskih “Književnih novina”, što su još početkom osamdesetih objavile izbor njihovih stihova.
Jedna stvar kod Pankrta oduvek je odudarala od ostatka scene – bila je to asketska, partizanska ozbiljnost. Pankrti su ostali oličenje umetničke serioznosti – premda bi se verovatno neko nasmejao u ono vreme da je tako nešto bilo rečeno za razbarušene punk-rockere – ali za njih si mogao biti siguran da su strogi prema sebi i posvećeni do kraja onome što rade, te da ono što ne opraštaju drugima, ne opraštaju ni sebi samima. Iskreni aktivisti rokenrola, prvi koje smo imali, i po mnogo čemu i dalje najbolji.
Dragan Ambrozić
Pankrti – “Kruha in iger”
Kruha in iger nam rajš dejte zdej
saj tko itak nočmo več naprej.
Kruha in iger
nočmo več nazaj
Kruh nej bo beu in igre zabavne
še ceste nam dejte lepe in ravne
kruh bomo jedel se igre igral
po cestah se bomo med sabo ubijal.
Kruha in iger nam rajš dejte zdej
saj tko itak nočmo več naprej.
Poglejte nas butnte dol
medtem k se kopate na kosta del sol
ne se bat dab se šli kakšen upor
sej vidte da držimo skoz roke gor
Kruha in iger nam rajš dejte zdej
saj tko itak nočmo več naprej.
—
U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Šarlu akrobati, Filmu, Idolima, Haustoru, Električnom orgazmu, Termitima, Metku, Katarini II i Disciplini kičme.